Predgovor – Slavica Čedić
Predgovor – Slavica ČedićO prethodnim zbirkama
Mišo Vladetić rođen je 1966, a prvom zbirkom pesama „Sve od života” predstavio nam se 1999. godine. Pevao je o ljudima, životinjama, ljubavi, ratu, gradu… Stihovi potiču iz ličnog iskustva i ličnog nezadovoljstva. On je nov na svetu u kome su kavgadžije, hulje, stranci, pogrešni ljudi, u kome ga devojke razočaravaju, zemlja mu se raspada, domovina i grad su napušteni. Braća su postala bivša braća, a svest njegova i podsvest treba da se menjaju i privikavaju u vremenu. Tekst mu liči na prozu, ali ritmično je podeljen u stihove i tematski iskidan u strofe. Pesnik i njegove pesme neprijatno su iznenađeni životom, zatečeni, nevešti i nebranjeni.
Zbirkama „Bolje da je krv voda” i „Utisak i pritisak” Vladetić nas 2021, posle više od 20 godina, podseća na svoje postojanje i postojanje svog sveta, u kome i dalje nama pravde, u kome retko poštenje, ljubav i pravda, ako se i pojave, samo zbunjuju, a Bog ne preduzima ništa. Za dve decemje pesnik je izmakao pogled u stranu i postao objektivniji, a stih smirio, uravnotežio i učinio ritmičnijim.
Godine 2024. izlazi četvrta zbirka Miša Vladetića “Visoki su zidovi našeg zatvora”. U njoj nema dileme. Pesniku je sve jasno. Ona je kao zaključak, kao nedvojbeni prikaz sveta. Ovaj rad govori prvenstveno o „panici od praznine”, petoj Mišovoj zbirci. Ipak, ova četvrta, kao neki rezime sveta, kako ga pesnik vidi, zasiužuje da se o njoj malo opširnije kaže, makar tematski i idejno. Posle nje je peta zbirka iznenađenje. Zato će nadalje biti obrađene najvažnije teme iz zbirke „Visoki su zidovi našeg zatvora”. One su skupljene iz raznih pesama, iz raznih stihova, i grupisane u celinu.
Pesnik ima zadatak da protrese dušu, kako kaže. Obraća se određenima i predodređenima, ali svestan je da su malobrojni, možda 10 odsto, oni koji nisu okovani lancima, predrasudama, dogmama, bolesnim egom. Onih za koje nije njegova knjiga „punih je 50 strana”. Oni ga omalovažavaju, ne čitaju, ali znaju. Pesnik za svoje stihove misli da je pogodio tačnu meru i odredio suštinu ijudskog posrnuća. On ima opsesiju prema nepravdi i ne tvrdi da zna, nego da je mali „statista i prokleti realista” koji oseća i razmišlja. Citirajući Niče-a, ograđuje se. Odgovoran je za ono što kaže, a ne ono što čitalac razume. On sam pokušava da razume Ijude i kad mu to pođe za rukom, osuđuje ih. Nada se spasu, ali kaže da je to greška, pa mu se svaki novi dan ruga. On ostaje bez inspiracije iz svemira i od svega bi da digne ruke i opere. Život mu je podmetnut i sad ima preoštar jezik i „laje kao pas”. Zato kaže da voli zlo koje dolazi, jer zlo pokreće otpor.
Ovom zbirkom pesnik želi da se čitaocima potpuno približi, otvori i ništa ne sakrije, da pokaže što više svoje duše. Poverava čak i stihove posvećene sinu.
„Neka te prati dobar glas.”
„Neka te sreća sačuva, sine moj.”
Osim toga, Mišo čitaocima poklanja “malu foto-galeriju”, koja zove: “Evo, to sam ja. Gledam vas u oči, ja od detinjstva do danas, ja i moji najmiliji.
Za svet Mišo kaže da ceo može stati u jednom času, a šest protona, šest elektrona i 6 neutrona su u atomu ugljenika na kome je zasnovan život. Ali sve je zakomplikovano. Umešani su “pozitivna energija”, “negativna energija”, “bezuslovna ljubav”. “Ovaj svijet mjenjaju i uništavaju moćni, a mali i poslušni to sprovode u djelo.” I takođe kaže da je naš svet postao “Zatvor all-inclusive”.
Opisuje upropašten svet i čoveka u njemu. Kaže da su vremena jeziva i sve gora i da je ispred nas strašna noć i još tamniji dan, a ispred svega zid. U izopačenom vremenu izopačeni su Ijudi, sve se normalno i logično raspalo i ništa pozitivno nema budućnost. Jer došla su vremena bez hrabrosti i obraza i konačni Ijudski poraz. Vlada ludilo novih istina, i zato živimo u laži.
“Mržnje ima dovoljno za sve,
svi će doći na red.”
A “čovjeku treba imanja, znanja i parče neba, duha, duhovnosti, rodnosti, međusobne pažnje i srodnosti.”
Umesto toga:
“Kultovi, religije, sekte, pripadnosti, partije i rituali.
Zar u ime ovoga svi nisu ubijali i klali?”
Prave vere nema i “crkve su nam potrebne da bismo imali jedni drugima šta da rušimo”. I sama crkva slabo pomaže, jer “U srpskoj crkvi istorija staje posle Prvog svetskog rata,”, “Previše je među nama zlotvora.”, “Žrtve su uvek ljudi, dobri i pošteni”. Zato “Depresija preuzima primat kao bolest.”, nema se gde čovek poučiti, jer su Ijudi isprani obrazovanjem. “Čovjek je zloupotrebio slobodnu volju”, i postao nakaza, pa Ijudi ugasiše žeđ kad se napiše krvi. Kako se spasiti?… “Zar otac treba da ubije sina da bi spasao svijet?” “Mi ništa ne kontrolišemo, ne odlučujemo.”
“Svi smo mi nečiji program.”
“Čovjek je zaključan u svoja lutanja.”
“Svelo se sve na dosadu, na matricu.”
“Vrtimo se oko kule Vavilonske.”
I lako nas je zavesti.
“Koje smo mi budale.”
“Možemo da pristanemo na sve.”
“Mi smo oličenje modernog roba.”
“Mi smo živi, a jednom nogom u grobu.”
I ne vredi se pobuniti.
„Usamljenom buntovniku na brzinu se presudi.”
U ponekoj pesmi, o ovom svetu, Mišo Vladetić pomene sve što nas okružuje, sve što mu padne na pamet, pa su zajedno “veliki prasak”, “ledeno doba”, četnici”, „komunizam”, “propast komunizma”, “pad Berlinskog zida”, “nepošteno bogaćenje”, “Bil Gejts”. Zaista smo opkoljeni.
Kaže da smo mi kilava pokoljenja i odrod i da nismo precima ni do članaka. Mnogo toga mora da bude uništeno i ubijeno da bismi mi uživali.
“Šta je čovjek u stanju da upropasti? Sve!”
“Mi smo prodane duše.”
“Moja se zemlja odrekla praočeva.”
“Prodaćemo dušu, samo da nas ništa ne vrati u opanak.”
“Istina ne sme da se dozna – samo pravi probleme.”
“Ljudima treba zatvoriti, a ne otvoriti oči.”
Može se pobeći iz domovine, ali ne i iz ovog sveta. Tamo negde, ni sami ne znamo šta tražimo, pa nam fali ono što nam je kod kuće smetalo. Povremeno obiđemo stari kraj, ali
“Dobro je ovde doći, ali je još bolje otići.”
Možda bi spas bio u nalaženju Boga. Čuje se vapaj:
“Sude nebeski sudi.
Ajde više – presudi.”
Ali ne vredi mnogo se Bogu obraćati, duhovit je pesnikov komentar da su Bogu draži ateisti, jer ga ne smaraju pet puta na dan, dok se on bori usmeravanjem galaksija i čuva da nas neka kometa ne razvali. Od 116. strane zbirke, narednih devet strana posvećeno je traženju Boga. Pesnik iznosi sve što s naporom dokuči da ima veze s Bogom. On želi da ga nađe zajedno sa čitaocima i uz pomoć njih. Divan je zaključak da će Boga delimično naći samo onaj ko shvati da je Bog u svemu. Kad se okrene Ijubavi prema ženi, Vladetić ipak menja ton i prikazuje više raspoloženja. Kaže:
“Zbog ženskih očiju sve postoji.’’
“U tvoji očima nebo se topi.”
Piše da se ljubav i sreća dogodi onom koga to divno osećanje pogodi u srce. On želi da postane podstanar u ženskom srcu, ali zna da to nije lako, jer žena može “da izludi, a da se pritom i ne potrudi.” još nešto stvara problem. Nema pouzdanog recepta kako osvojiti ženu, jer može da se desi da ona “pada na sako, auto, brkove, laži, foliranje”.
Postoji mali broj pesama iz oblasti “polnog ponašanja” koje su, u najmanju ruku, diskutabilne. Ne radi se o tome da su preslobodne. Ne radi se o stihovima gde neko m… (testise) ili da nekom treba j… majku. Ti stihovi su samo opušteni, ili preslobodni”, ili “necenzurisani”. Radi se recimo o pesmi „Sudbina gorka”, gde stih “ja bi joj gaće skidao” prestaje možda, da bude umetnost. A u pesmi “Naše generacije”, svi iz tih generacija rade “bludne radnje”, svakog dana dva puta i od toga im jedna ruka poraste. Čak i ako te radnje nisu bludne, bludno zvuče stihovi koji ih opisuju. Ovaj komentar nije kritika pesniku nego objašnjavanje njegove namere prema čitaocu. Sasvim je moguće da je to još jedno njegovo približavanje. To nisu stihovi koji kažu “Bezobrazan sam. To je moja pesnička sloboda. Ako vam se ne sviđa možete se smestiti na onih 50 strana mojih protivnika.” Moguće je da se on tim stihovima potpuno razgolitio i predao čitaocima: “Da, nekad sam nepristojan. Staviću to u pesmu. Neću se sakriti od vas. Vaš sam. Sudite mi.”
Ono za šta će ga čitaoci svakako blagosloviti je Vladetićeva duhovitost. Ona donosi istinu, mudrost, i skoro veselo olakšanje.
“Sutra će danas biti juče.”
“Postoje univerzalne duhovne vrednosti. Ima neki red i kod svinja.”
“Zgrešio sam što nisam polomio noge čovjeku koji je rekao da sam rekao.”
“Imamo pamet sličnu pomenutoj kišnoj glisti.
“Rakija ide najbolje na sahranama …
da ne uvrede pokojnika.”
Podjednako vredni biseri su i životni zaključci, koji liče na poslovice, to su misli Vladetićeve, ili citirane misli velikih Ijudi:
“Nikog ne uzimajte za ozbiljno.”
“Nema veće motivacije od inata.”
“U ratu imamo jasne i iskrene neprijatelje a u miru neiskrene i podmukle prijatelje.”
“Samo prošlost ima budućnost.
Ovo danas i sutra ne izgleda dobro.“
„Neko se ne okrene, a već dođe starost.“
„Ko svoju sreću nađe zaslužuje priznanje.“
„Ne možeš biti srećan na silu.“
„Ne možeš biti srećan ako želiš stotinu stvari.”
“I zlatna ribica ispunjava samo tri želje.”
“Siromaštvo je boiest novog doba.”
Tu pesnik objašnjava da čoveku fali ono što mu nije nužno.
”Ljudska sreća je u siromaštvu.”
Pesnik ne pominje jednog indijskog filozofa, ali svakako bi se složio s njim, jer ovaj kaže: „Želeo sam da nemam ništa i da budem srećan. Nisam uspeo – mnogo sam želeo.”
Dalje Vladetić govori o željama i ispunjenju.
“Kad se opredelimo za nešto, uvek smo za nešto uskraćeni.”
Sledeće mudrosti su:
“Sve što od početka ne valja, ni vremenom ne postaje dobro.”
“Neukus se daleko bolje vidi na drugima, nego na sebi.”
“Bolje je jedan koji hoće, nego dvojica koji moraju.” (Napoleon)
“Dok istina obuva jednu cipelu, laž je već obišla svet.” (jevrejska poslovica)
U ovoj zbirci ima dosta proze, Vladetića, ali i tekstova drugih autora. Već nekoliko godina kruži tekst Bizmarka, koji Vladetić smatra značajnim za svoje viđenje sveta, pa ga navodi “U njemu je uputstvo kako treba upropastiti Rusiju.” Takođe citira Dostojevskog koji piše o budućoj propasti slovenskih naroda. Tu je zatim “priča o četiri brata”. Dvojica braće, Englez Džeki i Amerikanac Džordži, posvađali su dvojicu slovenske braće, Volodimira i Vladimira. Pesnik je potresen sudbinom njemu dragih naroda, i ukazuje na neke od krivaca za sunovrat sveta. Ali on optužuje i ljude iz svoga naroda. U tekstu o Balaševiću on velikom Đorđu skida kapu, ali sa kritikom i tugom govori o njegovom nedostatku nacionalnog ponosa.
Sve ovo nije puko prepričavanje četvrte Vladetićeve zbirke, već pomoć čitaocu da skupi misli, jer teško je čitati njegove pesme.
O zbirci „Panika od praznine“
I taman smo mislili da je to vrhunac, a Vladetić je pred nas bacio zrelu, postmodernističku zbirku „Panika od praznine”. Pesme nisu ispričane kao lični doživljaj, nego objektivno, kao konačna ocena i presuda.
Teško je naći temu o kojoj nije govorio. On piše u sadašnjem vremenu i baš o sadašnjem vremenu, od sadašnjosti do dana današnjeg, zaključno sa Marinom Abramović i Breskvicom. Njegov svet je i dalje nepravedan i u njemu je čovek sam i nezadovoljan. Ne može se mnogo ovih pesama konzumirati u danu. Treba ih rasporediti po danima, da svakom danu dokažemo besmisao. Treba ih slagati u ritmu sopstvene depresije, da bismo možda bolje razumeli i svoj svet. Pesnikov svet blizak je svetu velikog broja Ijudi, mada on kaže: „nas je deset posto“. Taj utisak dolazi od potpunog odsustva empatije u svetu. Pesnik kaže da ga je nešto odredilo da piše i da on to čini jer se tako lakše drži teme, nego u razgovoru, gde ga drugi prekidaju i ubacuju mu po deset tema.
On stvara nasuprot onima što mu se čude da to radi kad on od toga nema nikakve koristi, a u prilog onih tridesetoro, što je reklo da je to nešto odlično i posebno. Ima večeri kada ne može ništa dobro da napiše, kad je posebno razočaran, kad niotkoga ne želi ništa, kad nema ni tuge, ni sreće, samo prazninu i ravnodušnost. Neki ljudi su mu došli da ubiju vreme, a neki da ga ubiju u pojam, i on je zbunjen, škrt na rečima i osmehu. Pita se da li je i on kao i svi drugi.
On je ponekad usmeren prema individualcu i njegovoj unutrašnjosti, što je manir koji potiče još iz modernizma. Kritikuje društvo i kulturu, u svetu koji se brzo menja, traženjem smisla i konstatacijom otuđenosti i usamljenosti.
„Imamo lažne i prave vrijednosti.
Lažne živimo i umiremo sa njima,
a prave vječito čekaju da se stvore uslovi“.
Njegov karakterističan lik je lik postmodernizma, svojevoljno je samokritičan, sa ironijom, usmerenom na sebe i okolinu. Pesnik dalje, kao pravi postmodernista, sumnja u mogućnost saznanja, u razum i logiku. „Čoveku je mozak neprijatelj i pretnja“, „Danas je vreme svedok da se čovek rastao sa razumom“. Čak i stečena znanja nisu pouzdana, pa se ironično mogu porediti sa znanjem magarca:
„Magarac nema naše probleme,
Mogao bi magarac da pojasni naše probleme.”
Takođe je aktuelna relativnost iskustva, morala i kulture. Iskustvo je relativno već zbog paralelnog postojanja brojnih suprotnosti:
„Mali su ucenjeni i kupljeni
A veliki u čvrst savez skupljeni.“
„Vidljivo je pred nevidljivim postalo crvljivo
Buđavo i stidljivo.“
„Ljudi „vidljivo“ vide skroz nakaradno
Kao da očigledno nije prihvatljivo
a „nevidljivo“ vide savršeno“
„Četnici i partizani
U planiranim zajedničkim akcijama”.
Moral je najrelativnija pojava. Menja se od čoveka do čoveka, od dana do dana, od beznačajne istine do velike prevare.
„lma novi lijek prirodan.
Zaustavlja starost i jača imunitet“
Kultura je uzdizana i prezrena i istovremeno „toliko važna, da vlade svih zemalja postavljaju ministra za kulturu“. „Imamo bezživotnu kulturu, umesto besmrtnu”.
U postmodernizmu tvrdnjama o relativnosti odbacuje se naivni realizam i sve društvene pojave su pod znakom pitanja.
„Jer ove demonske demokrate, Organizacije, Majke u crnom….
Ja bih to sve na front i to na prvu liniju.“
Kritikuje se zatim ideologija, koja je u službi politike moći i moćnika na vlasti.
„Oni nam govore da živimo u idili“.
„Ova zemlja je njihova privatna rajska bašta“.
Na snazi je moralni relativizam.
„Oni su odabrani“.
„Nepobjediva armija ološa i izroda“.
Od pomoći su mediji i globalizacija. Pesnik pominje slobodne medije i štampu, opoziciju i konkurenciju.
Po svemu nabrojanom Vladetićeve pesme su kritika savremenog društva, ali one nisu čista jadikovka, nego izražavaju krajnu zabrinutost i praktično istražuju duboku strukturu postojanja. Bave se egzistencijalnim pitanjima. Po psihoterapeutu Nemanji Kurlatiću, glavna egzistencijalna pitanja su: smisao života, sloboda, izolacija i otuđenje, i smrt. Sva ova pitanja nalazimo u Vladetićevim pesmama.
Smisao života, psihoterapeut Viktor Frankl označava kao najvažnije značenje života. „Živi se samo jednom, ali, ako to učiniš na pravi način, dovoljno je.” A naš pesnik se pita: „Zašto roditi nešto što će dočekati grobnicu?”
„Kad uživaš u životu to stvara probleme
jer to nije svrha života.”
„…kao, život će proći, kao… neki prostor.
U kome se nismo ostvarili ni prepoznali.”
Pesnik se pita:
„Čovek sve što radi, radi da svom životu da smisao. Da li je
tako?”
Sleđeće egzistencijalno pitanje je sloboda. Karlo Levi, italijanski slikar i pisac, kaže da su ljudi nesposobni za slobodu. Moraju se okrenuti tajnovitosti i od sebe sakriti istinu. Sloboda je stvaranje samog sebe, što stvara anksioznost. I po Žan Pol Sartru mi smo autori samih sebe, i osuđeni smo na slobodu. Po nemačkim egzistencijalistima, živimo pred „ambisima slobode”.
Proizvodi slobode su: odgovornost, htenje, željenje, odlučivanje.
Izolacija i otuđenje je još jedno egzistencijalno pitanje. Čovek se rodi sam i umire sam. Po Erihu Fromu, čovek je usamljen i ima strah, jer je otrgnut od prirode, i bez zaštite. Teško se uklapa. Po psihoterapeutu Irvinu Jalomu, izolacija i otuđenost su svakodnevne. Čovek ima stid i strah od ljudi. Ponor između pojedinca i drugih je nepremostiv i u njemu nema mesta ni za kakva osećanja. Naš pesnik u svojim stihovima kaže:
„Tako je čovek iz dobra prognan.
Ne biramo mi koga volimo, ni koga ne volimo.”
I Još:
„Stekao sam uslove da mi ni do čega nije stalo.“
Egzistencijalno pitanje smrti važno je za sam život. Irvin Jalom kaže da način na koji se obradi strah od smrti određuje način na koji ćemo živeti. Da bismo se nosili sa životom, moramo potisnuti smrt. Po Šopenhaueru, najlakše je u detinjstvu i ranoj mladosti, kad ne znamo za smrt, i život je sličan provodu dece u pozorištu pred podizanje zavese. Vlada veliko isčekivanje i vera da je sve moguće. Kasnije, u zrelosti, život nas demantuje. A bilo bi divno da je drugačije. Mi, izgleda, nismo rođeni za ovaj život. Svako od nas rođen je da bude lutak u pozorištu. Ali, iako nas fizički aspekt smrti uništava, ideja smrti nas može spasiti. U suočavanju sa smrću možemo doživeti transformaciju i prosvetljenje. Vladetić citira Kafku, koji kaže: Sve što sam napisao, napisao sam da svoju smrt učlnim mogućom. Sam pesnik želi:
„Hoću opciju zdravu i bolju,
Hoću pravedno da se umirim“
pa izriče i utehu:
„Posebnost lijepih trenutaka u životu
Olakšava trenutak smrti.“
Ali još je mnogo jača izjava:
„Jedino će možda to sjećanje živjeti posle života.
Pred tim sjećanjem smrt je nemoćna.“
Treba još reći o mnogobrojnosti tema koje su obuhvaćene u ovoj zbirci. Dovoljno je pročitati naslove pesama, pa videti koliko mnoštvo pojava je opevano. Možda bi neki opšti naslov mogao bili „život“, a druge teme odnosile bi se na „otuđenost“ tog života. Najjači utisak ostavlja tema, često pominjana, o podeli na, grubo rečeno, gospodare i robove. Gospodari su „nepobediva armija ološa i izroda“, a:
„iznad tih malih smradova neki veliki kurvin sin sve konce
vuče.“
Jer
„ovom svijetu je mnogo eksploatacija i
Ovaj svijet pripada sadisti“
„Vlasnici ovog zla su gospodari vode, vazduha i tla“
Tu je „gospodar dana i noći“. Gospodari zajedno sa svojima.
,,Oni ovce prevode žedne preko vode“
„cilj im je da im se divite koliko su pametni“.
Nažalost „tema današnjih robova je kako što bolje da služe robovlasniku“. Strašno!
Spram očaja sadašnjosti, pominje se lepša prošlost, sa sve Cunetom, Tozovcem, decom u školama, kriminalcima u zatvorima, radnicima u fabrikama, nasuprot sadašnjosti gde su seljaci u gradovima, popovi u politici, nepismeni na univerzitetima, i kriminalci na vlasti.
U prethodnim zbirkama pesnik se nostalgično sećao svog grada, bez ikakve kritike. Ali sad, njegov grad je paradigma propadajućeg urbanog prostora, ne više dragog i intimnog. Pomenuo je i „nebeski narod“, koji pada na brendirane stvari, i koji ima interes kao ideju vodilju. Novac je taj koji za taj narod odlučuje gde će da svane, a gde da smrkne. Pomenuta je i veštačka inteligencija „novo zlo“, „konačna klopka“ i ,,put bez povratka“.
Postoje, ipak, pesme koje ostavljaju nadu, pa kažu:
„nije nama ni blizu loše.
Još sve nekako funkcioniše“.
U njima je pesnik „tvrd orah“ i poziva na obračun sa sopstvenim siabostima i nacionalnim opterećenostima. Nacionalno pitanje se mnogo više i bolnije pominje u prethodnim zbirkama. Ovde su lične strasti smirene i teška pitanja su prevedena u opšti oblik. Čovek je pozvan da zamisli svoj život bez svega što ga guši:
„Da ti niko pamet ne soli
Da ti sam znaš šta je
ljubav, dobrota, zima i toplota.“
Čak stoji tvrdnja da „ispravnog čovjeka ne može da pokvari ništa i da je „dobra savijest najbolji jastuk za miran san“. Ali sledi i razočaranje: „Stvoreni su svt uslovi da ovaj svijet nikad ne postane raj“ i
„zamišljam da ste vi dobri i pametni ljudi, ali mislim da ste gomila nikogovića“.
Zato pesnik proglašava „kolektivan pad ljudskog roda“.
Sve je:
„pozornica straha
dolazi period velikog mraka“.
Tražeći uzrok pesnik nas same označava kao krivce:
„jer se nismo suprotstavili ni lokalnim, a kamoli svetskim skotovima“.
On kaže da smo možda „prokleti još u svome semenu“, da imatno greh predaka i nečistu krv. Zato nam je takvima „istina nrdokučiva i nedostižna“, mada je pre toga imao i citiranog Konfučija: „Tri stvari ne mogu biti skrivene: Sunce, Mesec i istina“
Naravno, obrađena je i tema radikalnog otpora stvarnosti, kroz revoluciju ili beg. Nažalost:
„Neko drugi kontroliše gravitaciju, i zemljinu težu.“
Zato, da bismo ugledali svetlo na kraju tunela, mi ulazimo u tunel, te nas pojede mrak. I kada lupamo u šerpe i lonce, nečija „robotska mašina“ pretvara nas u prašinu, i naš ustanak propada u neslozi.
A možda pobeći? Pesnik se pita:
,,Da li je tačno da svaka četvrta porodica lma nekog u inostranstvu?“
Ali na kraju se dolazi do saznanja da obećane zemlje nema i:
„Neki su stvarno doživeli da su bili donji u obe zemlje.“
Neki se vraćaju, ali pesnik se žali:
„Kad sam se vratio u domovinu shvatio sam da je nostalgija bila bolje rešenje.“
Ljubavne pesme u prethodnim zbirkama ticale su se pojedinačnih događaja i propalih šansi sa pojedinačnim devojkama. U ovoj zbirci neuspeh je sumiran i uopšten. Uzalud ponavljamo da je ljubav nepobediva i:
„Samo jednom se ljubi“
Postoji nada u obraćanju voljenoj osobi, ali na kraju je zaključak da je bilo bolje ne čuti „Volim te“, te bi bila izbegnuta obmana.
Još jedna bolna spoznaja je uloga majke i uloga deteta. Majka je imala plemenite namere, ali naše slabosti jače su od naših principa. Zato se deci desilo ono najgore što se moglo desiti – da odrastu i postanu odsutna, hladna, nejasna i nedefinisana. Sad nam ostaje samo nostalgija za nekadašnjim poretkom i pesmom „Danas majko ženiš svoga sina“. Ostaju nam i suze, kao blago oslobađanja. Pesnik ih preporučuje:
„Zašto ćutiš? Kad već ćutiš treba i da plačeš“
„Samo pazite pred kim“
Dakle, ostaje nam ipak da pomalo branimo integritet i čuvamo se najvećeg poniženja.
I dalje, mi ipak ostajemo u svojim zabludama, i skloni smo i prihvatimo nove, da poverujemo da je zemlja ravna, kao u inat Tvorcu koji je od nas digao ruke, a mi smo načas probali da mu se približimo. Nismo baš unapređivali vrline, i zato smo postali ovakvi.
Posle čitanja ove zbirke uopšte nismo srećniji ni mirniji. U njoj nema utehe, nema ni skladnog ritma, ni dopadljivih epiteta. Rima je neobavezna, nekad uzastopna, nekad obgrljena, nekad u istom redu, tek toliko da nas veže za tekst. Ima alegorija, koje nas više bacaju u očaj, jer se tužno rugaju našem životu. Ono što osvežava ovu zbirku je duhovitost koja nas izvlači iz totalne depresije. Mišo Vladetić nam je ,,na kamaru“ rekao ono što smo već znali, ali nismo imali hrabrosti da priznamo.
Slavica Čedić,
nekadašnji urednik
i novinar POLITIKE
