PREDGOVOR
PREDGOVORPoetska proza “Sve od života” Miše Vladetića je autentično svedočanstvo dosadašnjeg pesnikovog bivstvovanja na ovozemaljskom svetu. U egzistencijalističkoj ispovesti protkanoj nabojima Ijubavi, lepote, a ponajviše melanholije, revolta, ogorčenja, besa i mržnje, osnovna misao Vladetićevog pisanja zasniva se na njegovom sopstvenom egu, koji se nalazi u beznadežnoj situaciji i ne vidi za sebe nikakvog izlaza. Živi u paklu vlastitog očajanja prema okruženju, društvu, socijalnom statusu, porodici, Ijubavima… Možda zbog toga, njegove misli pisane su bez pesničkog reda. A upravo taj nered obeležava njegov smer, smer bez konačnog rešenja.
Čulnost je jedno od osnovnih polazišta Vladetićeve poetske proze, jer se identifikuje sa važnim oblicima percepcije sveta. Zatim, nadolazi svest o surovoj stvarnosti, o ludilu istorije i sadašnjeg, odnosno, sada već prošlog vremena. Snovi se ponekad jave kao poslednja oaza nevine čulnosti. U svemu ovome, političke prilike su zloslutna pozadina naracije, više njena mučna i teška senka, nego teme koje preovlađuju. Taj pokušaj iznedriće posebno osećanje sveta, drhtavo uočavanje nesklada između slike stvarnosti i njegove suštine sa kojim se obično na kraju poema suočava. U nesrećnom i iščašenom vremenu mešaju se prizori košmarne, a tek povremeno harmonične stvarnosti, prizori koliko žalosnih, toliko blaženih snova, doživljenih zgoda i Ijubavi. Na kraju, pred očima čitaoca izranja jedan vulgarni svet, svet ukinutih granica. O njemu ne umem, a i da umem, ne priliči mi da govorim.
Spontanost i neobaveznost bitne su odlike njegovog dela u kojima se ogleda širok spektar mladalačkog života, razmišljanja i mnogostruke stvarnosti koje se prelivaju u osetljivoj pesničkoj svesti.
Poeme su sačinjene od fragmenata upravo onako kako su nastajali u razgovorima pesnikove duše sa svetom oko sebe. A taj svet je očigledno prema njemu jako surov. Zato za Vladetića pisanje nije ništa drugo do oblikovanje sopstvenog života kroz sopstvenu literaturu. Taj put, kao uostalom i svaki drugi počinje od rana u mladalaštvu. U njemu, ili tačnije u sećanju na njega, krije se majdan slika koje postaju osnov budućeg imaginarnog, a u stvari tako surovog stvarnog sveta Vladetićeve poetske proze.
Ciklus “Sve od života” čini nekoliko segmenata različite dužine i pripovedne tehnike: “Stare” i “Nove” pesme, “Rekao sam”, “Zbirka sramote i potrebne neizbježne prostote” i neuobičajeno, pojavljuje se gost pesnik. Tu je i “Regionalni glas”, tako da se Vladetićeve naracije mogu čitati na različite načine. Ponekad kao pesme, katkad kao fragmenti neke prozne forme koja se sluti ili podrazumeva, ali uvek kao dokumenti jednog stvarnog mladalačkog doba koje je proživljeno u istoj mjeri u kojoj je i odsanjano.
Jedno je sasvim sigurno. U poetskoj prozi “Sve od života” sugestivno se uočava maglovita, tajanstvena dubina Ijudske patnje u kojoj se oseća paralelna stvarnost, a vrlo često se traži bekstvo, azil od nje.
Ljiljana Mitrović
